Истинско обожавање

560 истинског обожавањаГлавни спор између Јевреја и Самаријанаца у Исусово време био је место где треба да се обожава Бог. Пошто Самарићани више нису имали удјела у храму у Јерусалиму, заузели су мишљење да је планина Гаризим право место за штовање Бога, а не Јерусалим. Приликом градње храма неки Самарићани су понудили да помогну Јеврејима да обнове свој храм, а Серуббабел их је нагло одбила. Самаријанци су реаговали жалећи се на перзијског краља и престали су да раде (Еср 4). Када су Јевреји обновили градске зидине Јерусалима, гувернер Самарије је претио да ће извршити војну акцију против Јевреја. Коначно, Самарићани су саградили свој храм на гори Гаризим, који су Јевреји 128. године пре нове ере. БЦ је уништен. Иако је темељ ваше две религије био Мојсијев закон, они су били горки непријатељи.

Исус у Самарији

Die meisten Juden mieden Samaria, trotzdem begab sich Jesus in Begleitung seiner Jünger in dieses Land. Er war müde, setzte sich deshalb an einem Brunnen nahe der Stadt Sychar nieder und schickte seine Jünger in die Stadt, um dort Essen zu kaufen (Johannes 4,3-8). Eine Frau aus Samaria kam vorbei und Jesus sprach sie an. Sie war überrascht, dass er mit einer Samariterin redete, seine Jünger wiederum darüber, dass er mit einer Frau sprach (V. 9 und 27). Jesus war durstig, hatte jedoch nichts bei sich, um das Wasser schöpfen zu können – sie aber sehr wohl. Die Frau war berührt davon, dass ein Jude tatsächlich aus dem Wasserbehälter einer Samariterin zu trinken beabsichtigte. Die meisten Juden betrachteten ein solches Gefäss ihren Riten gemäss als unrein. «Jesus antwortete und sprach zu ihr: Wenn du erkenntest die Gabe Gottes und wer der ist, der zu dir sagt: Gib mir zu trinken, du bätest ihn, und er gäbe dir lebendiges Wasser» (Johannes 4,10).

Jesus bediente sich eines Wortspiels. Der Ausdruck «lebendiges Wasser» stand gewöhnlich für bewegtes, fliessendes Wasser. Die Frau wusste sehr wohl, dass das einzige Wasser im Orte Sychar das im Brunnen war und dass sich darüber hinaus kein fliessendes Gewässer in der Nähe befand. Also fragte sie Jesus, worüber er sprach. «Jesus antwortete und sprach zu ihr: Wer von diesem Wasser trinkt, den wird wieder dürsten; wer aber von dem Wasser trinkt, das ich ihm gebe, den wird in Ewigkeit nicht dürsten, sondern das Wasser, das ich ihm geben werde, das wird in ihm eine Quelle des Wassers werden, das in das ewige Leben quillt» (Johannes 4,13-14).

Да ли је жена била спремна да прихвати духовну истину од непријатеља вере? Да ли би пила јеврејску воду? Могла је да разуме да уз такав извор никада неће бити жедна и неће морати толико напорно да ради. Пошто није могла да разуме истину о којој је говорио, Исус се окренуо основном проблему жена. Предложио је да назове свог супруга и да се врати с њим. Иако је већ знао да она нема мужа, он ју је питао, вероватно, као знак његовог духовног ауторитета.

Истинско обожавање

Nachdem sie nun erfahren hatte, dass Jesus ein Prophet war, brachte die Samariterin die uralte Kontroverse zwischen den Samaritern und den Juden zur Sprache, welches der rechte Ort zur Anbetung Gottes sei. «Unsere Väter haben auf diesem Berge angebetet, und ihr sagt, in Jerusalem sei die Stätte, wo man anbeten soll» (Johannes 4,20).

«Jesus spricht zu ihr: Glaube mir, Frau, es kommt die Zeit, dass ihr weder auf diesem Berge noch in Jerusalem den Vater anbeten werdet. Ihr wisst nicht, was ihr anbetet; wir aber wissen, was wir anbeten; denn das Heil kommt von den Juden. Aber es kommt die Stunde und ist schon jetzt, dass die wahren Anbeter den Vater anbeten werden im Geist und in der Wahrheit; denn auch der Vater will solche Anbeter haben. Gott ist Geist, und die ihn anbeten, die müssen ihn im Geist und in der Wahrheit anbeten» (Johannes 4,21-24).

Hat Jesus plötzlich das Thema gewechselt? Nein, nicht unbedingt. Das Evangelium von Johannes gibt uns weitere Hinweise: «Die Worte, die ich zu euch geredet habe, die sind Geist und sind Leben» (Johannes 6,63). «Ich bin der Weg und die Wahrheit und das Leben» (Johannes 14,6). Jesus offenbarte dieser fremden Samariterin eine grosse geistliche Wahrheit.

Али жена није била сасвим сигурна шта да направи од тога и рекла је: «Знам да долази Месија, који се зове Крист. Кад дође, испричаће нам све. Исус јој рече: Ја сам с вама који говорим »(стихови 25-26).

Његово самооткривање "Ја сам то" (Месија) - било је врло необично. Исус се јасно осећао и могао је отворено да говори како би потврдио да је оно што јој је рекао тачно. Жена је оставила врч са водом и отишла кући да свима каже о Исусу; а она је наговорила људе да то сами провере и многи од њих су веровали. „Али многи Самарићани из овог града веровали су у њега због речи жене која је сведочила да ми је рекао све што сам учинио. Кад су Самарићани дошли к њему, замолили су га да остане с њима; и остао је тамо два дана. И многи су више веровали због његове речи »(стих 39-41).

Богослужје данас

Бог је дух и наша веза с њим је духовна. Уместо тога, наше обожавање је усмерено на Исуса и наш однос са њим. То је извор живе воде који нам је потребан за наш вечни живот. Потребан нам је наш пристанак да их требамо и тражимо од њега да угаси нашу жеђ. Другим речима, у метафори Откривења морамо признати да смо сиромашни, слепи и голи, па тражимо од Исуса духовно богатство, вид и одећу.

Молиш се духом и истином кад гледаш Исуса за оно што ти треба. Истинску побожност и штовање Бога не карактерише спољашњи изглед, већ ваш став према Исусу Кристу и значи чути Исусове речи и кроз њега доћи до вашег духовног оца.

би Јосепх Ткацх