Док сам скидао божићне украсе, умотавао их и враћао на првобитна места, рекао сам себи да се коначно могу вратити у нормалу. Каква год та нормалност била. Неко ми је једном рекао да је нормалност само функција машине за сушење веша, а претпостављам да већина људи верује да је то истина.
Да ли да се вратимо у нормалу после Божића? Можемо ли се вратити на прави пут као оно што смо били након што смо искусили Исуса? Његово рођење нас дотиче величанственошћу да је Бог постао један од нас, одрекавши се своје славе и свог места код Оца да би живео као човек попут нас. Јео је, пио и спавао (Филипљанима 2). Направио је од себе рањиву, беспомоћну бебу, зависну од родитеља који ће га безбедно водити кроз детињство.
Током своје службе, дао нам је увид у моћ коју је поседовао исцељивањем људи, смиривањем олујног мора, храњењем мноштва, па чак и васкрсавањем мртвих. Такође нам је показао своју емотивну страну пуну љубави показујући милосрђе према људима које је друштво одбацило.
Дирнути смо овим када пратимо његов пут страдања, којим је храбро и са поверењем у свог Оца ишао све до своје судбине, смрти на крсту. Сузе ми навиру када помислим на бригу пуну љубави за његову мајку и молитву за опроштај за оне који су одговорни за његову смрт. Послао нам је Светог Духа да нас охрабри, помогне и инспирише заувек. Није нас оставио на миру и његовим присуством се свакодневно тешимо и крепимо. Исус нас позива себи онаквима какви јесмо, али не жели да такви и останемо. Један од задатака Светог Духа је да нас учини новом творевином. За разлику од онога што смо били пре него што нас је он обновио. У 2. Korinćanima 5,17 Каже: „Дакле, ако је ко у Христу, нова је твар; старо је прошло, гле, дошло је ново.”
Можемо – а многи људи то раде – наставити да размишљамо и живимо на овај начин након што смо чули причу о Исусу са његовим животом који даје наду. Када то радимо, можда му ускраћујемо приступ најдубљем делу нашег срца, баш као што ћемо вероватно ускратити случајном познанику, пријатељу или чак супружнику наше најдубље мисли и осећања. Могуће је блокирати Светог Духа и држати га подаље. Он ће то дозволити радије него да нам се намеће.
Али Павлов савет у Римљанима 12,2 јесте да допуштамо да нас он промени кроз обнову нашег ума. То се може догодити само ако Богу дамо цео свој живот: спавање, јело, одлазак на посао, наш свакодневни живот. Примање онога што Бог чини за нас је најбоља ствар коју можемо учинити за Њега. Када се фокусирамо на Њега, ми се преображавамо изнутра ка споља. Не као друштво око нас, које увек покушава да нас спусти на ниво незрелости, већ Бог извлачи оно најбоље из нас и развија у нама зрелост.
Док дозволимо да Христос преобрази наше животе, понашаћемо се као Петар и Јован, који су задивили владаре, старешине, учењаке у Јерусалиму и народ. Ови једноставни људи постали су храбри и сигурни браниоци вере јер су били једно са Исусом у Духу (Дела 4). За њих и за нас, када једном дођемо у контакт са Његовом милошћу, не можемо се вратити у нормалност.
би Тамми Ткацх
Ова веб страница садржи разноврстан избор хришћанске литературе на немачком. Превод веб странице од стране Гоогле преводиоца.