Милост у патњи и смрти

Док пишем ове редове, спремам се да одем на сахрану мог стрица. Био је прилично лош неко време. Популарно кружи позната реченица Бенџамина Френклина: „Само две ствари на овом свету су сигурне: смрт и порез.“ Већ сам изгубио много важних људи у свом животу; укључујући мог оца. Још се сећам да сам га посетио у болници. Имао је велике болове и једва сам могао да поднесем да га видим у таквим боловима. Био је то последњи пут да сам га видео живог. И дан-данас сам тужан што више немам оца са којим бих могао да се јавим на Дан очева и да проводим време. Ипак, захваљујем Богу за милост коју доживљавамо од њега кроз смрт. Из ње благост и милост Божија постаје доступна свим људима и живим бићима. Када су Адам и Ева згрешили, Бог их је спречио да једу са дрвета живота. Желео је да умру, али зашто? Одговор је следећи: ако би наставили да једу са дрвета живота иако су грешили, живели би животом греха и болести заувек. Да имају цирозу јетре као мој отац, заувек би живели у боловима и болестима. Да имају рак, боловали би од њега заувек без трунке наде, јер их рак не би убио. Бог нам је дао смрт по милости да бисмо једног дана побегли од мука живота на земљи. Смрт није била казна за грех, већ дар који води ка правом животу.

„Али Бог је тако милостив и толико нас је волео да нам је, када смо били мртви у својим гресима, дао нови живот са Христом када га је васкрсао из мртвих. Само си благодаћу Божијом спасен! Јер нас је заједно са Христом васкрсао из мртвих, и сада припадамо Исусу у Његовом небеском царству“ (Ефесцима 2,4-6 Библија новог живота).

Исус је дошао на земљу као човек да ослободи људе из тамнице смрти. Спуштајући се у гроб, придружио се свим људима који су икада живели и умрли и увек ће умрети. Међутим, његов план је био да устане из гроба са свим људима. Павле то овако описује: „Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе, где је Христос, који седи здесна Богу“ (Колошанима 3,1).

Протуотров за грех

Речено нам је да када грешимо, патња у свету се повећава. Бог скраћује животни век људи, каже се у Постању: „Тада рече Господ: Неће мој дух владати у човеку довека, јер је и човек тело. Даћу му сто двадесет година живота“ (1. Мосе 6,3). Псалми бележе да Мојсије годинама касније жали за стањем човечанства: „Твој гнев је тежак за наш живот, пролазан је као уздах. Можемо доживети седамдесет година, можда и осамдесет – али и најбоље године су мука и терет! Како се брзо све заврши и нас више нема“ (Псалам 90,9:120ф; ГН). Грех се повећао и животни век мушкараца је смањен са година, колико је забележено у Постанку, на нижу старост. Грех је као рак. Једини ефикасан начин да се носите са њом је да је уништите. Смрт је последица греха. Стога је Исус смрћу узео наше грехе на себе и уништио наше грехе на том крсту. Кроз његову смрт доживљавамо противотров греху, његову љубав као милост живота. Жалац смрти је нестао јер је Исус умро и ускрснуо.

Због смрти и васкрсења Христа, с поуздањем очекујемо васкрсење његових следбеника. „Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1. Korinćanima 15,22). Ово оживљавање има чудесне ефекте: «И отрће Бог сваку сузу с очију њихових, и смрти више неће бити, нити ће бити више туге, ни јаука, ни бола; јер је прво прошло“ (Откривење 2 Кор1,4). После васкрсења смрти више неће бити! Због ове наде Павле пише Солуњанима да не тугују као људи који немају наде: „Али не желимо да, браћо, не знате, браћо, о онима који су уснули, да не тугујете као остали који немају наде. Јер ако верујемо да је Исус умро и васкрсао, и тако, кроз Исуса, Бог ће са собом довести оне који су уснули. Јер ово вам говоримо речју Господњом, да ми који живимо и остајемо до доласка Господњег нећемо претходити онима који су уснули“.1. Тхесс 4,13-15).

Ослобађање од бола

Док жалимо због губитка вољене породице и пријатеља јер нам недостају, имамо наду да ћемо их поново видети на небу. То је као да се опростите од пријатеља који дуго одлази у иностранство. Смрт није крај. Он је благодат која нас ослобађа бола. Кад Исус поново дође, неће бити смрти, бола или туге. Можемо захвалити Богу на благодати смрти када вољена особа умре. Али шта је са људима који морају јако дуго да пате пре него што их се позове у свој вечни дом? Зашто им још увек није дозвољено да искусе милост смрти? Да ли ју је бог оставио? Наравно да не! Никада нас неће напустити нити одустати од нас. Патња је такође благодат од Бога. Исус, који је Бог, трпео је бол човечанства тридесет година - са свим својим ограничењима и искушењима. Најгора патња коју је претрпео била је његова смрт на крсту.

Учествујте у Исусовом животу

Многи хришћани не знају да је патња благослов. Бол и патња су милост, јер кроз њих учествујемо у болном животу Исусовом: „Сада се радујем патњама које трпим за вас, и телом својим надокнађујем оно што недостаје у страдањима Христовим за тело његово. то је Црква“ (Колошанима 1,24).

Петар је разумео улогу коју патња игра у животу хришћана: „Зато што је Христос пострадао у телу, наоружајте се и ви истим умом; јер ко је телом страдао, престао је са грехом“ (1. Петар 4,1). Павлов поглед на патњу био је сличан Петровом. Павле види патњу каква јесте: милост којој се треба радовати. „Хвала Богу, Оцу Господа нашега Исуса Христа, Оцу милосрђа и Богу сваке утехе, који нас теши у свакој невољи нашој, да и ми оне у свакој невољи тешимо утехом којом смо и сами. утешен од Бога. Јер као што нас обилно стижу страдања Христова, тако се и ми богато тешимо кроз Христа. Али када смо у невољи, то је за вашу утеху и спасење. Ако имамо утеху, то је за вашу утеху, која ће се показати делотворном ако стрпљиво подносите исте патње које трпимо и ми“ (2. Korinćanima 1,3-6).

Важно је видети сву патњу онако како је Петар описује. Он нас подсећа да када доживимо неоправдани бол и патњу, ми учествујемо у Исусовој патњи.“Јер благодат је када човек трпи зло и трпи неправду пред Богом ради савести. Јер каква је то слава кад бивате за зла дела и трпите то? Али ако страдаш за добра дела и трпиш, то је благодат код Бога. Јер на то сте позвани, јер и Христос пострада за вас и остави вам пример, да и ви идете његовим стопама“ (1. Петар 2,19-21).

У болу, патњи и смрти радујемо се Божјој благодати. Попут Јоба, ми такође знамо када, са људске тачке гледишта, неоправдано доживљавамо болести и патње да нас Бог није напустио, већ је уз нас и срећан због нас.

Ако у својој тузи замолиш Бога да ти то одузме, Бог жели да знаш Његову утеху: „Доста ти је моја милост“ (2. Korinćanima 12,9). Нека будете утешитељи другима кроз утеху коју су сами искусили.    

би Такалани Мусеква